Do sada je zaista jasno da živimo u pretežno narcističkoj kulturi, koja je konzumeristička, dominantno materijalna, opsednuta izgledom i slikom koju drugi vide. Samo, narcizam nije nikakva nova pojava u ljudskom rodu. Sada su se samo stvorili uslovi da on procveta, društvene mreže su idealan poligon da se on pokaže, ali i da bude primećen. Sa druge strane i mi smo svesniji ove pojave, pa čega god postanemo svesniji češće ćemo primećivati nego ranije. Ne tako davno, planeta je doživela dva svetska rata, u vrlo kratkom vremenskom razmaku. O kojoj kolektivnoj dijagnozi tog vremena pričamo? Neurozama?
Sad kada je slika u autoritete poljuljana, kada je razočaranost u spoljašnje roditelje evidentna na svakom ćošku i nema ko ljude da vodi, vidi se jasno koliko smo u svojoj osnovi deca, slabi sa ličnim odgovornostima. Ranije su uloge bile jasnije definisane, mnoga ponašanja su bila potiskivana, ili skrivana, jer nisu bila društveno prihvatljiva, ni odobravana. Ponekad pomislim, da li bi zaista shvatili pravu ljudsku prirodu kada bi se kao u onom filmu The purge, uveo dan kada je svako antisocijalno ponašanje dozvoljeno. Da li smo zaista svesni tame koju naša ljudskost nosi u sebi. Da li moramo da idemo u ekstreme, vidimo najcrnje da bismo videli i za koja dobra smo uistinu sposobni? Tuče na ulici, brojni saobraćajni udesi, ukazuju na nizak nivo komunikacijskih veština, reagovanje na osnovu prvog impulsa, nema unutrašnjih granica…
Svi mi imamo svoj lični narcizam koji posmatramo na kontinuumu. Neki ljudi ga prirodno prerastu, neke život natera da se aktivno pozabave svojim narcioidnim ponašanjima, ima i onih koji se nikada ne pozabave sobom, a neki ga premeste. U psihologiji je poznato pomeranje simptoma, pa tako samo naizgled se čini da je problem savladan, dok se zapravo pojavljuje na nekoj drugoj strani.
Izaći iz mase, odvojiti se od krda, izgraditi svoj karakter, prihvatiti svoje suprotnosti, a onda tražiti način kako ponovo, sa jasnijom slikom o sebi, biti deo tog društva i pridonositi. Ako smo se odvojili, samo da bi svoj individualizam koristili kao štit za nesposobnost da pripadamo svetu takav kakav jeste, beskrajno kritikujući druge i društvo, nismo postigli ništa nego smo svoj razvoj zloupotrebili da bismo načinili sebe posebnim i opet zapali u lični narcizam.
Nije baš uvek drugi narcisoidan, nekad je i do toga da mi tapkamo u svojim odnosima, jer ne znamo kako da popravljamo odnose, kako da vodimo teške razgovore, čujemo o sebi ono što ne želimo, ne gordimo se, nego se izvinimo. Ako želimo stvarne ljude i stvarne odnose oko sebe, onda i sami moramo da budemo stvarni. Šta to znači?
Možda jeste lepo kada nas neko gleda zaljubljenim očima, pa vidi u nama neku varijantu nas koja nije baš u skladu sa realnošću. Ali, ako dopuštamo takvu idealizaciju mi se narcisoidno ogledamo. Za stvaran odnos potrebno je da ukazujemo na prisustvo idealizacije (ali i druge krajnosti), a ne da je održavamo.
Niko od nas nije provalio život, svi imamo svoje greške, mane, ranjive delove, tamnu stranu i loše dane. Pričamo sa drugim o tome. Ne pravimo se da smo bez mana, ne ugađamo slici “dobre” ili sveznajuće osobe. “Bezgrešni” i “naivni” ljudi zapravo iritiraju druge, jer su uglavnom i dalje vezani za dečiju sliku o sebi koju nisu vratili (simbolično rečeno) svojoj majci.
Ne bežimo od teških tema i razgovora. Ne gajimo iluziju da će se samo od sebe nešto rešiti, pozivamo na razrešavanje ili prihvatamo poziv da se razrešava.
Pazimo da ne ulazimo u ulogu autoriteta, dominantnog, roditelja jer tako odnos uvodimo u igru moći. Ako su u odnosu dve odrasle osobe, svaka ima da ponudi nešto što je dobila iz svojih životnih iskustava (niko nije odrastao na grani). Učimo se da slušamo tuđe percepcije, učimo o svetu kroz drugog.
Stvarni odnosi i stvarni ljudi razbijaju naše iluzije, što ume da bude teško. Ali isto tako nude da budemo ono što jesmo.
Kritike su pouzdani znak odsustva ljubavi, i želje da se svet menja, prilagodi po vlastitim očekivanjima. Ako samo kritikujemo, ne nudimo rešenje, doprinosimo toksičnosti, postajemo dežurni kritičari koji nisu našli načina kako da prevaziđu ličnu nesposobnost da daju, ali i da prime od ovog sveta ono što svet nudi, takakv kakav jeste. Opsednutnost narcizmom koja vlada pokazuje našu nesposobnost da volimo.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment