Odrastamo u određenoj državi, uz određenu kulturu i religiju, u određenoj porodici. Sve to ukupno prenosi nam izvesne obrasce koje gledamo dok odrastamo, upijamo uverenja i ideje bez preispitivanja. Verujemo da ljudi kojima smo okruženi znaju šta rade i govore. Doduše, i oni nas često ubeđuju u njihovu istinitost i ispravnost. Kroz razne uslovljenosti gradimo slične živote, ne promišljajući da li smo zadovoljni s onim što stvaramo. Krećemo se utabanim stazama.
Ko bude imao sreće taj će se trgnuti. Što ranije to bolje, mada se često pitam koliko u tome mi imamo udela, možemo li da odlučimo da se probudimo? Da li količina bola koja nas zadesi, natera nas da se zapitamo šta se sa našim životom dešava. Neke ni bol nije dozvao pameti…
Sve češće čujem kako ljudi kažu da ne veruju u ljubav. To je jeziva izjava i ozbiljan lični problem, pa onda i kolektivni. Koliko je ljudi na svetu potpuno potonulo u mrak da više ne veruju u ono najsvetije u nama.
Svako ko kaže da ne veruje u ljubav, taj nema ljubavi unutar sebe. Onaj koji voli, neće tražiti dokaze ljubavi spolja, osetiće je u svojoj nutrini. Postaje sam sebi i svedok i dokaz njenog postojanja.
Problem današnjeg vremena je što bi svi da budu voljeni, dok se malo promišlja da li to što uzvraćaju je stvarno ljubav. Kad volite, nije vam potrebno niko drugi da vas voli, ne tražite je, jer znate da se ona ne može izdramčiti, kupiti, posedovati, samo se slobodnom voljom može davati – inače nije ljubav.
Ljubav i sloboda stoje jedna uz drugu.
Odnos između dve jedinke podrazumeva deljenje prostora, zajednički život. Iako, danas postoje trendovi u kojima parovi žive odvojeno, svako u svom životnom prostoru, i u nekim slučajevima možda je to zaista rešenje da bi se uspostavio odnos, u većini slučajeva to više govori o povredama koje nisu prevaziđene ili nemogućnosti deljenja.
Prostorna sloboda znači da pored toga što se deli jedan zajednički prostor, svako ima pravo na svoju ličnu teritoriju koja neće biti ugrožena, uzurpirana. Poštovaće se prostorni integritet. Bez obzira što se ljudi spajaju tako stvarajući međusobnu celinu, svako je odvojeno biće, za sebe, sa svojim kreativnim, intelektualnim, duhovnim i drugim potrebama koje traže vreme i prostor.
Simbiozni odnosi u kojima nema granica ne vode u razvijanje odnosa, niti omogućavaju individualno razvijanje. Kao i oni odnosi gde su duge i česte razdvojenosti, ako ne postoji jasan cilj koji vodi sjedinjavanju, onemogućavaju da se izgradi odnos deljenja zajedničkih iskustava, intimnosti, tu mahom svako vodi svoj život koji se tek verbalno podeli.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment