Ljudi koji su odrastali u haotičnim okruženjima, s jedne strane, često na seansi kažu kako jedino što žele jeste mir, a s druge strane ipak završe u odnosima koji su nestabilni, nepredvidivi, adrenalinski obojeni. Svaki ratnik jednom poželi mir, ali često u miru ne zna kud bi sa sobom.
Stabilni, previdi odnosi, osobe koje su dovoljno zrele da poštuju svoju reč, iskomuniciraju promene, bivaju dosadni, nezanimljivi, uzimaju se zdravo za gotovo.
Naravno, kada je osoba naučena da je nestabilno okruženje, diktatura, odraz ljubavi, ako nije osvestila svoju porodičnu istoriju, i dalje će ulaziti u odnose koji su preslika onoga što se odvijalo u detinjstvu. Kada osvestimo porodice unutar nas, tada smo u mogućosti da pravimo drugačije izbore.
Ne možemo da govorimo kako nekoga volimo, a da činimo ono što sebi ne bismo poželeli. Ljubav je odgovornost, stvaranje sigurnog, predvidivog, miroljubivog prostora. Ali, često se stabilnost brka sa rutinom. Iako stabilni odnosi podrazumevaju izvesne rutine, one jednako daju slobodu kreativnom stvaranju i novim rađanjima. Menjamo se kroz vreme, pa je i odnose potrebno povremeno preispitati. Balans između ova dva pojma čini jedan odnos dovoljno siguran i dovoljno dinamičan.
Oni koji su morali da odrastu pre vremena, koji su prerano morali da preuzmu odgovornosti, a nisu pripadale njihovom uzrastu, često razviju neurotični ponos na svoju „odraslost“. Misle da samo takvim ponašanjem, kada su tu za druge, stalno brinu, mogu da zasluže ljubav i naklonost drugih. Ulaze takođe u odnose u kojima neko glumi žrtvu, koga treba spasavati, neko ko je po svojoj strukturi nestabilnog i/ili pasivnog karaktera. Često ne vide sebe kako manipulišu svojim pomaganjem, brigama, savetovanjima, pasiviziranjem drugog. Znaju biti toksično lojalni određenim pričama u kojima zanemaruju sebe, svoje potrebe, ne znaju da se zauzmu za sebe što više nije odraz odraslosti. Često ih to vodi ka ponašanjima u kojima dolazi do eksplozivnih, neumerenih reakcija koja su posledica trpljenja i nebrige o sebi.
Ljudi koji su na suprotnom kraju ponašanja u odnosu na svoje porodice, misle kako su na taj način drugačiji od njih, ipak, to je samo druga krajnost, a mi težimo ka sredini. Između totalne neodgovornosti i preuzimanja svih odgovornosti poput Atlasa koji nosi ceo svet na svojim leđima, jasno je da nijedno od ta dva nije dobro.
Znati gde počinjemo mi, gde se drugi završavaju, šta je naše, a šta onog drugog, šta podrazumeva voleti bez stapanja, biti povezan i zadržati svoju autonomiju, integritet, to su stvari koje treba učiti kako bi se sve više stvarala atmosfera u kom jedan odnos može da se razvija ka spoznavanju viših emocija i ljubavi.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment