Naučena bespomoćnost je ukratko uverenost osobe da akcije koje preduzima neće je dovesti do željenih rezultata i ciljeva. Svaki naredni neuspeh tumači kao potvrdu svoje generalne neuspešnosti. Nadalje, sam osećaj bespomoćnosti vodi u odlaganje ili izbegavanje, te osoba sve manje preuzima odgovornost i počinje da veruje kako spoljašnji faktori utiču na njen život, a da je unutar nje malo toga što može da promeni ishod. Misaono osoba se sve više opterećuje neuspehom, umesto da promišlja šta su potencijalna rešenja.
Ponekad nedostaje objektivnost ka rezultatima i željama. Na primer, smatra da se do cilja treba doći na brži, jednostavniji način nego što se zaista odigrava. Ponekad tome doprinosti upoređivanje sa drugim ljudima i njihovim ostvarivanjima ciljeva i rezultata.
Jednako, može biti prisutno uverenje da osoba ne poseduje određene veštine kako bi se adekvatno suočila sa preprekama, ima negativnu sliku o sebi – ne veruje u svoje veštine, sposobnosti, umeća. S druge strane, osobi mogu objektivno da nedostaju realne informacije, konkretna i praktična znanja što je sprečava da sagleda realnost kakva jeste, te procene bivaju iskrivljene. Dok u nekim slučajevima, dešava se da se osoba precenjuje, iz čega svoje objektivne rezultate ne može da sagleda kao priliku da iz njih uči, unapredi se, nego ih tumači kao neuspeh drugih da je prepoznaju, tako da osoba oseća druge odgovorne i samim tim ličnu bespomoćnost da išta promeni.
Takođe, može da postoji verovanje osobe da se ne može izaći iz izvesnih cikličnosti (ponavnjanja) koje osoba primećuje. Ipak, izostaje shvatanje kako sama doprinosi obrascima. Oni se doživljavaju kao spoljašnji faktori na koje osoba nema mogućnost da utiče. Život se posmatra jednodimenzionalno.
Razmišljanje u terminima sve ili ništa, skakanje na zaključak i td., tačnije prisutnost kognitivnih distorzija, otežavaju da osoba vidi razne mogućnosti koje joj stoje na raspolaganju.
Ono što dovodi do razvoja naučene bespomoćnosti je kontinuirano promišljanje zašto je do nekog problema došlo. Mnogo značajnije je da se osoba pozabavi promišljanju rešenja i opcija koje joj u datom momentu stoje na raspolaganju. Kažemo da je ovakva bespomoćnost naučena, jer je u suštini to paket uverenja, programi koji se porodično i/ili socijalno uče i prenose, dok objektivno malo je životnih situacija u kojima čovek ne može baš ništa da promeni ili uradi. Naučena bespomoćnost je nesvesno biranje pozicije žrtve, kao i poziciju deteta, koje i dalje zavisi od drugih, od sudbine i td.
Ključan faktor je preuzimanje odgovornosti za sebe i svoj život, jačanje sopstvenih kapaciteta, investiranje u znanje, prihvatanje različitosti i da je naš životni put samo naš.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 