Nakon drugog svetskog rata, pojava pesimizma i besmisla je bila kolektivna pojava. Kada se ruše ideali, slepe vere i naivnosti u pogledu čoveka, koje su dovodile do fatalizma, kada se vidi ili proživi tama ljudske psihe, dezorijentacija i besmisao su logični saputnici. Slično se dešava i u našim individualnim životima. Kada se sruše iluzije, teško je čoveku da razume na kakvim temeljima treba da gradi svoj novi život. Ako je ono u šta je slepo verovao, pun elana i poleta, nije uspelo, kako sada izgraditi bilo šta novo, razbijen i suočen sa životnom tamom, daleko od dečijih fantazija sveta, drugih i sebe.
Često svojim klijentima kažem da život ne podržava naivnost. I to učimo i na individualnom i na kolektivnom nivou. Izgraditi pozitivan stav prema životu ne uključuje negiranje realnosti. Insistiranje na pozitivnosti koja se pretvara u toksično nesagledavanje realnosti, lišava čoveka punoće odgovornosti i stvara iluziju o vlastitoj nedužnosti.
Za Viktora Frankla, osnivača logoterapije, sreća nije smisao. On ističe da su patnja i mračni periodi naših života, ona razdoblja u kojima najviše možemo da sazremo i pronađemo svoju svrhu. On, takođe, naglašava da postoje tri načina kako ćemo pronaći smisao;
-prvi se ogleda u postupcima, akciji, doprinošenju svojoj okolini ili svetu kroz stvaranje,
-drugi je kroz posvećenost i ljubav, i
-treći kroz patnju odnosno prihvatanje onoga što se dešava i iznalaženje načina da se ta patnja transformiše u unutrašnje sazrevanje.
Frankl kaže: „Mi životu dajemo smisao ne samo kroz svoje postupke, već i kroz ljubav i, konačno, kroz patnju. Jer način na koja se ljudska bića nose sa svojim ograničenjima svojih mogućnosti, u smislu načina na koji ograničenja utiču na njihove postupke i sposobnost da vole, način na koji prihvataju svoju patnju pod tim ograničenjima – sve to doprinosti njihovoj sposobnosti da ispunjavaju ljudske vrednosti.“ (Viktor Frankl, Život uprkos svemu, 37 str., Kontrast).
Ono na čemu se zasniva Franklov rad jeste da je život vredan življenja bez obzira na sve. Njegov stav je jasan kada je u pitanju eutanazija i samoubistvo. U knjizi iznosi primere iz svoje prakse koji govore u prilog kako su neke sudbine iznad našeg ljudskog poimanja, pa samim tim, stavljanje bilo čijeg života u kategoriju vredan-bezvredan, je neprihvatljivo. Ko ima pravo da drugome uskrati život, čak i ako se taj život čini krajnje besmislen. Njegov stav je nedosmislen, tamo gde ne postoji trenutna mogućnost izlečenja, potrebno je pružiti brigu. Danas se razmatranje izvesnih stavova čine besmislenim, ali u kontekstu vremena u kom je pisao svoje članke, životi ljudi sa psihološkim poremećajima su se često videli kao bezvredni.
Uostalnom, ne treba da se zavaravamo, mnoge države i danas teže da čoveku oduzmu dostojanstvo, samo se to radi na daleko perfidnije načine. Sa druge strane, čovek i dalje nespreman da preuzme odgovornost, sam zapada u klopku, i oduzima si dostojanstvo. Današnja narcisoidna kultura ne ide u prilog kolektivnom psihološkom i emocionalnom razvoju čoveka, a kada se narcisoidnost ne razrešava, dalje ide u perverzije.
No, nema govora da su ljudske sudbine vrlo različite, nemamo svi iste karte, ali ono za šta se Frankl zalaže je svakako ne padati u poziciju žrtve, nego tražiti način kako pronaći smisao, ma koliko se život činio besmislenim. Kao neko ko je preživeo koncentracioni logor, gde se smrt jedina činila kao izvesna stvar i gde je ljudski život bio van svakog dostojanstva i smisla, ako se i u takvim uslovima može pronaći volja, onda su izgledi današnjeg čoveka da pronađe smisao, bez obzira na okolnosti daleko izvesniji.
Međutim, Frankl se bavi i pitanjem odgovornosti. On kaže:“Odgovornost je nešto što nas i „privlači“ i od čega se „povlačimo“. Ova mudrost u jeziku ukazuje na to da u ljudskim bićima postoje suprotstavljene sile, koje ih sprečavaju da preuzmu odgovornost. I zaista postoji nešto nepojmljivo oko odgovornosti: što duže i dublje gledamo u to, to ga više postajemo svesni, dok nas konačno ne obuzme nekakva vrtoglavica. Ako se zadubimo u prirodu ljudske odgovornosti, ustuknućemo: postoji nešto užasavajuće u odgovornosti ljudskih bića – a u isto vreme i nešto veličanstveno! (…) Ali, u proseku, ljudi su previše tromi da bi preuzeli na sebe svoje odgovornosi. I tu počinje obrazovanje o odgovornosti. Teret je zasigurno težak; teško je ne samo prepoznati odgovornost, već joj se i posvetiti. Reći da njoj, a i životu.“ (Viktor Frankl, Život uprkos svemu, 88/89 str., Kontrast).
Knjiga Život uprkost svemu, tvorca logoterapije je kratko izdanje koje se može pročitati u jednom danu, ali nas te stranice jednako pozivaju da zastajkujemo i da preispitamo svoje dosadašnje bitisanje, dozivaju da se bavimo svojim životom i svojom unutrašnjošću, jer na kraju, to je samo naša dužnost i naša odgovornost. Ako se mi ne bavimo svojim životom, drugi će rado da nam se nameću kao autoriteti i diktiraju vlastiti život. Sloboda čoveka se ogleda u vlastitim unutrašnjim izborima, bez obzira na spoljašnje okolnosti.
Citati iz knjige: Viktor Frankl, Život uprkos svemu, izdavač Kontrast, Beograd, 2021.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment