Oprost i izdaja kroz mitologiju (Fenrir, Tir i Odin)

Oduvek sam imala posebnu ljubav prema mitologiji. Koliko me je fascinirala, toliko me je i zbunjivala. Kako sam odrastala, priče o bogovima i njihovim životima su sve više dobijale na smislu. Jedan od razloga zašto toliko volim mitologiju se svakako nalazi u tragičnosti njihovih života. U njima ima više ljudskosti nego božanskog. Ono što ih izdvaja od nas, običnih smrtnika su tek njihove natprirodne moći, oružja i predmeti koja im se nalaze na raspolaganju u njihovim međusobnim bezvremenskim borbama. Zapravo, to su često samo personifikacije nekih naših ljudskih snaga koje spoznajemo tokom života. Ove bajke za odrasle nas uistinu mogu naučiti mnogočemu o samoj ljudskoj psihologiji.

Nordijska mitologija mi je omiljena. Možda odgovor leži u polarnoj svetlosti koja kao da se prolama u svakoj priči i pruža posebnu, mističniju atmosferu. Knjiga Nil Gejmena „Nordijska mitologija“ je neko vreme bila na mojoj listi čitanja. On je čovek svog zanata, neko ko na zabavan, edukativan i krajnje fascinantan način, uspeva sa lakoćom da približi sve što je mistično i okultno. I tako u njegovoj knjizi dolazim do priče o Fenriru, Odinu i Tiru.

Fenrir, Hel i Jormundgard su Lokijeva deca koje je dobio iz svoje ljubavne afere sa divovkinjom Angrboda. Bogovi su se plašili Lokijeve dece i odlučili su da urade nešto po tom pitanju. Hel je dobila podzemni svet, gde će odlaziti duše koje su nečasno poginule u bitkama. Jormundgard je zmija koja je završila da obitava u okeanima, a toliko je porasla  da je okružila celu Zemlju. Fenrir je vuk i za razliku od svojih siblinga, njega su odgajali bogovi u čuvenom Asgardu. Međutim, Fenrir je vremenom rastao i rastao, i toliko porastao da su bogovi počeli da ga se plaše. Naročito Odin, koji je u svojim predskazanjima o vlastitoj smrti često video Fenrirove, vučje oči. Jedini koji ga se nije plašio, koji ga je hranio i igrao se s njim bio je neustrašivi Tir. Bogovi su želeli da imaju kontrolu nad vukom, te su ga okivali u razne lance sve jače i veće, međutim Fenrir bi ih sve pokidao. Sve dok patuljci nisu napravili lanac tačnije svilene niti od korena planine, mačkine tišine i daha ribe. Fenrir je počeo da ima izvesne sumnje oko namera bogova, te je za vezivanje u ovaj, poslednji, tražio zalog. Gejmen o tim sumnjama precizno govori kroz rečenicu koju Fenrir upućuje Odinu: „Lažeš, sveoče. Lažeš lako kao što neki dišu.“ (N. Gejmen; Nordijska mitologija; 93 str).

Ono što vuk traži je da neko od bogova stavi ruku u njegove čeljusti, te ukoliko ne bude mogao da pokida lanac i ne bude oslobođen, jedan od bogova ostaće bez ruke. Ko se našao toliko smeo i hrabar da pristane na ponudu do samog Tira. Kada je vezan, vuk je uprezao svu svoju snagu, ali nije uspeo da se oslobodi. Videvši da je Fenrir konačno ukroćen, bogovi su tada počeli pobedonosno da se smeju, bez namere da vuka oslobode. Više nije bilo nikakve sumnje oko namera bogova, te Tir nalazi da jedino što mu preostaje je da samo klimne glavom u znak odobravanja, nakon čega mu Fenrir odgriza ruku. Međutim, vuk je sada sav pomahnitao od besa i razočaranja, što Gejmen jasno naglašava kroz reči koje Fenrir upućuje Odinu. „Izdajnički Odine!“ , zavika vuk. „Da me nisi lagao, bio bih prijatelj bogova. Ali izdao te je sopstveni strah. Ubiću te, oče bogova. Sačekaću kraj svega na svetu i poješću sunce i poješću mesec. Ali najviše ću uživati dok ubijam tebe.“ (N. Gejmen; Nordijska mitologija; 95 str). Što se i obistinilo. Fenrir je u konačnoj borbi, koja se zove Ragnarok, pojeo Odina.

Gdegod da zavirimo mitologija, religija, umetnost… Izdaja je najveći greh i najteže se oprašta. Setimo se Danteovog pakla, u kom je poslednji krug namenjen izdajnicima. Svakako i sam rad sa ljudima potvrđuje da su izdaje najbolnije. No, gledano iz psihološkog ugla, šta je ona uopšte? Da li smo subjektivni po pitanju izdaje i da li ih posmatramo vrlo individualno?

Vratiću se na Gejmenovu verziju priče. Nisam mogla da se oduprem utisku da se suštinska veza, odnosno, ljubav nalazi između Tira i Fenrira. Ne samo zato što je Tir bio jedini dovoljno hrabar da ga nahrani, nego što je Tir bio jedini koji se igrao sa njim i mazio vučje krzno. Dakle, ko je onda više izdao vuka? Odin ili Tir? Jer negde, ne toliko direktno, provejava utisak, da je Tir morao znati namere bogova. Da li je, ipak, verovao da će bogovi uvideti Fenrirovu lojalnost, te da svoje snage neće upotrebiti protiv bogova, nego u njihovu korist. I kako to da se vuk toliko na kraju obrušio na Odina, a ne na Tira? Ima li u tom silnom besu ka bogovima, ima besa ka sebi, što je imao više poverenja u svoje hranitelje nego vere u svoju intuiciju i sumnje koje su se javljale? Ovo me vraća na moju hipotezu da smo rođeni da verujemo u dobrotu i da imamo poverenje u spoljašnji svet, dok se nepoverenje stiče tokom života. Ovde Fenrir gubi svoju naivnost.

Možda Fenrirov oprost i Tirovo iskupljenje leži u žrtvovanju Tirove ruke? Što, bez obzira na previd ili doista svesnu izdaju, Tir je bio spreman da plati cenu. Nije se izmakao. Dakle, da li lakše opraštamo kada druga strana preuzme odgovornost za svoje postupke, ma koliko da su nas povredili? Sigurno da da, bar u većini slučajeva. Postoji doza olakšanja kada dobijemo priznavanje legitimnosti naše patnje koju je druga strana proizvela. Ono što suštinski želimo, tako mi deluje, a to je da druga strana preuzme odgovornost za svoje postupke i nama nanete rane. Česta je fantazija onih koji su izdati, da druga strana dođe i zatraži oprost. Kada ovako postavim rečenicu, ne mogu da se oduprem pomisli, šta tu više pati ego ili izdata ljubav? Možda je ljubav ono što boli, ali način na koji tražimo u tim momentima da nam neko prizna svoju pogrešivost dolazi iz Ega. Tako mi se čini. Dakle, i sam naš oprost leži u sagledavanju i razumevanju vlastitog Ega; odustajanje od fantazije da neko traži oprost, pogotovo u situacijama gde do traženja oprosta ne dolazi. Ono što je problematično je da ljudi često imaju subjektivni doživljaj da svojim oprostom, poništavaju ono što im je učinjeno. No, objektivno – šta se dogodilo, dogodilo se, preuzeo neko odgovornost za svoje postupke ili ne, oprostili mi ili ne. Ipak, opraštanje je proces, to uvek treba imati u vidu, ali i prilika da dublje sagledamo sebe i druge.

Još jedan važan momenat nalazim u Fenrirovoj rečenici da je Odina izdao vlastiti strah. Strah od čega? Smrti? Mislim da je suština daleko komplikovanija. Ali, zar sveotac Odin, nije znao da su vukovi jedni od najvernijih i posvećenijih životinja svom čoporu? Da li se Odin plašio polazeći od svog dugovečnog iskustva iz kog je proisteklo nepoverenje ka drugima, ili ga je brinulo Fenrirovo porodično poreklo (ne zaboravimo da je Loki njegov otac, ali psihologija zna da ona rečenica „kakav otac takav sin“ ne idu uvek ruku pod ruku). Ili je polazio od vlastite nesposobnosti da bude lojalan svojim ljudima? Kakogod bilo, razlog Odinovog straha deluje kao krajnje nesvesan, baš kao i kod većine nas. Da li bi Odin išta promenio u svojoj sudbini da je bio svestan razloga? Ko bi to mogao znati. No, voditi se strahom čini se da ne vodi ka dobroj sudbini.

Kako zapravo dođemo do toga da nekog izdamo? Ako pođem od toga da sve što radimo i osećamo je vrlo lično, onda nekako deluje da je i izdaja vrlo lična stvar. Da li je u osnovi izdaje strah, kao što Fenrir kaže? I strah od čega? U želji da promeni svoju sudbinu, Odin zapravo odigrava proricanje vlastite sudbine. Zar onda izdaja, nije suštinska izdaja vlastitog bića i nemogućnosti da živimo dosledni sebi, bez straha i kontrole. Deluje da je izdaja potreba da se dobije prevlast, oduzme moć drugoj strani.

Razlika između Odina i Tira svakako je u Tirovoj hrabrosti da snosi posledice svojih postupaka i na taj način zaobiđe bes (pa čak i dobije oprost) izdane strane. A možda deo Fenrirovog oprosta leži i u istinskoj ljubavi i povezanosti između njega i Tira.

Jasno je da ovaj tekst ne nudi odgovore, već je više okrenut ka preispitivanju, što svako od vas može da učini iz vlastite pozicije. Koliko god dobar moralni kompas imali, svi smo ponekad bili ili ćemo biti u ulozi Odina i Fenrira. Ne znam da li je Tir ono čemu treba da težimo, ali svakako da su autentičnost, preuzimanje odgovornosti, ljubav i hrabrost odlike koje su nam potrebne na putu do spoznaje. A pogrešivi smo svi – i mi i bogovi.