Ulogu roditelja dobijamo onog momenta kada se rodi dete i to je uloga koju biramo u svom životu. Ona nas prati, od momenta rođenja deteta, pa sve do naše smrti. Ali, sama uloga se menja kako beba odrasta u dete, tinejdžera, pa do odraslog čoveka.
Svaka osoba prolazi kroz razvojne faze, ujedno i svaka porodica prolazi kroz cikluse. Svrha vaspitanja je da se dete osamostali za život, i kada je spremno, roditelji imaju za zadatak da pomognu detetu da se odvoji i da započne svoj samostalni život. Kada dođe do faze odlaska deteta iz porodičnog doma, normalno je da ovu fazu prati proces tugovanja kao reakcija na odvajanje potomka od primarne porodice, ali ta faza je relativno kratka.
Međutim, postoje roditelji koji ne prihvataju i/ili sabotiraju osamostaljivanje. Oni mogu ovu fazu da dožive kao napuštanje, gubljenje svog identiteta, uloge, umesto kao prirodan proces razdvajanja.
Kada dete odraste on postaje odrastao čovek. I to za roditelja znači da sada ima odraslog sina ili ćerku. Ne znači da ima odraslo dete. Bez obzira na to, čujemo od nekih roditelja kako govore svom odraslom sinu ili ćerki: „Ti ćeš za mene uvek biti dete, ma koliko godina imao/la.“ Šta je problem? Odrasle ljude tretiraju kao decu, kroz neprihvatanje da se njihova uloga mora menjati. Strah da im više neće ili nisu potrebni, koči ih u sagledavanju svoje roditeljske uloge, na drugačiji, razvojno adaptivniji način.
Kao što bi besmisleno bilo da svom tinejdžeru dajemo flašicu sa mlekom da jede, kada je odavno naučio da vlada sobom po pitanju ishrane, jednako je besmisleno i nezdravo tretirati svog odraslog sina ili ćerku kao tinejdžere i svojim ponašanjem ih pozivati nalaz u razdoblje koje su savladali.
Roditelji koji nisu prošli svoj put individuacije, odnosno sazreli u psihološkom i emotivnom smislu, imaju tendenciju da koče dalji razvoj svojih potomaka, praveći od svoje roditeljske uloge kult. Ukoliko su roditelji jedini smisao nalazili u svojoj roditeljskoj ulozi, to će separacija biti teža i bolnija po sve članove. Ukoliko su zapostavili svoj partnerski odnos, odlaskom dece, sledi im suočavanje sa realnošću svog braka i nužnosti da se ponovo definiše.
Roditelji koji nespremno dočekaju ovu fazu, sabotiranje može da se ogleda kroz neprestano traženje pažnje kroz bolest, nametanje svojih stavova, mišljenja, nijedan partner/posao nije dovoljno dobar, priskaču u pomoć kada nije tražena, uvek su na usluzi i drugo.
Ponekad roditelji zahtevaju da uloga sina ili ćerke bude važnija od uloge supružnika, što se često loše odražava na partnerski odnos. Jedan od razloga zbog kojih dolazi do razvoda jeste upravo mešanje roditelja u brak. Potrebno je da partner prevaziđe osećaj krivice i iz odraslog postavi jasne granice svojim roditeljima, za šta je često potrebna prethodna psihološka intervencija, jer ovde govorimo o jednoj disfunkcionalosti koja je često prožeta i mnogim drugim obrascima i neprijatnim emocijama koje mogu biti potiskivane iz osećaja krivice, straha ili stida.
Faza odvajanja je normalna i neophodna. Suočavanje sa prazninom koja nastupa u porodičnom gnezdu je ujedno i prilika da se redefiniše uloga roditelja, redefinišu ciljevi i želje, redefiniše postojeći partnerski odnos i nadalje svoj život. Tu su i druge uloge, uloga prijatelja, profesionalna uloga… Svaki roditelj, nakon što se dete osamostali, ima još mnogo svog životnog puta i svojih ličnih spoznaja kroz koje treba da prođe kao individua. Što dovodi do ponovnog preispitivanja prioriteta. Ako koči svog odraslog potomka da živi svoj život, koči ujedno i sebe. Roditelj je psihološki, emocionalni, duhovni, telesni učitelj svom detetu, ali dete ne može doveka biti učenik.
Komunikacija je važna, kao i poštovanje granica, dogovori oko međusobnog pomaganja, viđanja i dr. Na nov i drugačiji način, i pre svega, na obostrano zadovoljstvo.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment