EGO: srednji put

Svaka promena ima svoju cenu, odnosno moramo nečega da se odreknemo. Dakle, zahteva da prepoznajemo svoje izbore i da kročimo u vlastitiu moć odlučivanja. Za izgradnju kohezivnog selfa, potrebno je razumevanje optimalne kontrole. Osećaj bespomoćnosti se javlja kada ne prepoznajemo unutrašnju moć, niti vidimo izbore koji nam stoje na raspolaganju. A uvek možemo da biramo i to proističe iz ideje o autonomiji i slobodi.

Na najuopštenijem nivou biramo između Libida i Mortida, Erosa i Tanatosa, života i smrti.

Iz unutrašnjeg osećaja bespomoćnosti, ukoliko nije obrađen, može da vodi u ponašanja koja će potraživati moć, kroz dominaciju ili submisivnost. U okviru čoveka, one se prepliću, pri čemu je jedna jača od druge. Optimalna moć i kontrola je jasno razumevanje da mogu da odlučujem za sebe kao i da vladam sobom, jer sam odgovoran za svoj život.

Po Frojdu, naši suštinski konflikti proizilaze iz Erosa naspram Tanatosa, iz principa zadovoljstva naspram principa realnosti, i naše rastrzanosti između Ida, Ega i Superega. Brojne naše patnje proizilaze iz unutrašnjih suprotnosti, koje ako nismo osvestili upravljaće nama i proizvoditi još veću patnju. Ako neko nije svestan svoje bespomoćnosti, odnosno moći, nesvesno će naći svoj put, jer ono je uvek aktivno. Iako sadržaji nesvesnog teže prodiru u svest i često nam dolaze prepušeni, otkrivaćemo ih kroz naša ponašanja. Kroz patnju bivamo suočeni sa svojim suprotnostima.

S jedne strane imamo Id. On je silovit, impulsivan, sad i odmah, animalni, divlji deo nas. Ali, takođe i izvor zadovoljstva i skladište naše libido energije, i kao takav neophodan deo naše ličnosti. Kada je glas iz Ida jači, vodi nas u dezinhibiranost, vodimo se samo svojim zadovoljstvima, hedonizam po principu sad i odmah. S druge strane je Superego. Tu se nalaze ideali i savest, glas koji govori o nagradama i kaznama, iz njega nam dolazi osećaj krivice. Kada je glas Superega najjači, tada čujemo unutrašnje kritike, rigidnosti, višak savesti. U sredini je Ego, koji pokušava da pomiri ovo dvoje. Za kohezivni self, potrebno je da glas Ega bude najjači. Zdrav Ego donosi kompromise, odluke između zahteva sredine (Superego) i naših želja (Id). On je taj koji miri naše unutrašnje konflikte. Ego mora da bude dovoljno jak kako bi mogao da podnese prodor nesvesnog u svesnog. Što je Ego slabiji osoba koristi niže mehanizme odbrane i učestalije je u njima, odnosno brani se od realnosti.

Svi koristimo mehanizme odbrane (više o psihološkim mehanizmima odbrane), ono što je važno da nismo dugo u njima, da smo ih svesni i da čim se stvore uslovi, suočavamo se i rešavamo unutrašnje konflikte i probleme. Zdrav Ego predstavlja integritet ličnosti, daje joj stabilan identitet i podnošenje svojih unutrašnjih protivrečnosti. Osoba ima stabilan identitet i kontinuitet, prihvata sebe iz prošlosti i vidi sebe u budućnosti.

Zdrav Ego je srednji put, on nam omogućava da ne odemo u ekstremnosti svojih konflikata.

Ali, šta nam je još potrebno da bismo vodili autentičan život. Kada vidimo koliko patnje ima i koliko se ljudi vežu za svoje nemoći, čini se da mnogi iz svojih patnji ne uče, ne prepoznaju unutrašnje procese koji ih zanose. Ostaju u patnji, bez mogućnosti da je istinski integrišu, odnosno da joj daju smisao.

Ego mora da prihvati da postoji nešto više od njega, a to je Jastvo.

Kada čovek proglasi državu ili religiju svojim vođom odrekao se svoje individuacije. U svakodnevnom životu, čovek prvo mora fizički da se odvoji od svojih roditelja, a potom da radi i na psihološkom odvajanju kako bi zakoračio u svoju individuaciju. Mnogi ljudi svoj unutrašnji autoritet prepuštaju drugima, partner postaje supstitut za mamu ili tatu. Odriču se svoje moći, ustupa se drugome i tako gubi integritet, identitet, stapa se sa drugim.

Proces individuacije traži od nas da se nosimo sa vlastitim putem, da gradimo svoj unutrašnji autoritet. Sami moramo da pronađemo smisao i lek za svoje boli, jer samo tako možemo da postanemo istinski ranjeni iscelitelji za druge. Pronaći svrhu u svojoj ovozemaljskoj patnji i tragati za vlastitim, kreativnom rešenjem koje dolazi iz dubine našeg bića – Jastvo. Najkraće, potrebna nam je naša lična kreativnost, jer naša individuacija ne trpi recepte i gotova rešenja. Zato se patnja i svrha često prepliću.