NAŠA GENEALOGIJA i transgeneracijski prenosi: Sto godina samoće

Da li bismo drugačije živeli kada bismo znali porodične tajne, sve ono što je naše pretke mučilo, njihove duboke boli, ranjivosti, zabranjena osećanja, tragične ljubavi i sudbine? Možemo li zaista da znamo ko smo, jer ponekad se čini da smo samo skup memorije koja se prenosi s kolena na koleno. Mislimo da imamo slobodu, ali zapravo smo duboko nesvesni procesa koji traže put da se otelotvore.

Markesovo delo Sto godina samoće daje nam uvid u porodično stablo Buendijevih u izmišljenom gradu ogledala – Makondo. Putem magičnog realizma, prateći sedam generacija jedne porodice, dobijamo uvide u sve ono što je likove ovog romana tištilo. Njihove skrivene, zabranjene, tajne ljubavi, tajne želje, surove naravi, okamenjena srca, sebičluk života u odsustvu hrabrosti, inovativnost i znatiželja koje vode u lucidnosti i ludosti ka višim znanjima, magije, svet mrtvih i prikaza, praznoverja koje svoje pogone nalaze u pečatu krivice.

Kada bismo porodično stablo posmatrali kao jedan organizam, da li smo samo umislili da smo se izdvojili i možemo li pobeci od “sudbine”? Jung nam je rekao da dok ne osvestimo nesvesno, ono će nas voditi i mi ćemo to nazivati svojom sudbinom.

Na sličan način, u duhu magičnog realizma, Alehandro Hodorovski u svojoj knjizi Gde ptica peva najlepše bavi se svojim porodičnim stablom, u pokušaju da razume svoje postojanje. Hodorovski se naveliko bavio genealogijom, i pored tarota, predstavljala mu je osnovnu alatku za razumevanje nesvesnog dela čoveka. Njegovi tzv. psihomagijski činovi koji proizilaze iz analize stabla i izvučenih tarot karti, dajući nesvesnom prostor da putem simboličnih aktova usmerenih ka stvaranju, a ne destrukciji, pronađe svoje mesto u ovoj realnosti.

Transgeneracijske traume su psihološke, emocionalne i često fizičke traume koje se prenose s jedne generacije na drugu. Ove traume mogu biti rezultat traumatskih događaja poput ratova, genocida, kolonizacije, migracija, porodičnog nasilja, teških socijalnih nepravdi ili teških gubitaka.

Ključni aspekti generacijskih trauma:

Prenošenje traume: Trauma se može preneti s roditelja na decu kroz porodične dinamike, obrasce ponašanja, emocionalne odgovore i nedirektne poruke. Deca često nesvesno preuzimaju emocionalne terete svojih roditelja, čak i ako nisu direktno doživela traumatične događaje.

Epigenetika: Istraživanja sugerišu da trauma može ostaviti tragove na genetskom nivou kroz epigenetičke promene, što znači da događaji koje su iskusili preci mogu uticati na gene njihovih potomaka. Ove promene ne menjaju DNA sekvencu, ali mogu uticati na to kako se geni izražavaju.

Ponavljanje obrazaca: Bez svesnog rada na izlečenju trauma, porodice mogu ponavljati destruktivne obrasce kroz generacije. Na primer, zlostavljanje, zanemarivanje ili destruktivne porodične dinamike mogu se prenositi kroz više generacija.

Kolektivne traume: Kada cele zajednice ili narodi prođu kroz traumatične događaje, kao što su ratovi, genocidi ili ekonomske katastrofe, kolektivna trauma može imati dubok uticaj na kulturu i identitet zajednice, utičući na buduće generacije.

Istraživanja o generacijskim traumama počela su da privlače značajniju pažnju u poslednjih nekoliko desetleća. Studije o potomcima preživelih Holokaust, Rachel Yehuda psihijatar i istraživač, sprovela je pionirske studije o transgeneracijskom prenosu traume. Njena istraživanja su pokazala da deca preživelih mogu imati promene u hormonalnom sistemu (posebno u vezi s kortizolom, hormonom stresa), što može povećati njihovu osetljivost na stres. Yehuda je također proučavala epigenetske promene kod potomaka preživelih Holokausta i otkrila da traumatični događaji mogu uticati na način na koji se geni izražavaju, što može preneti psihološku ranjivost na buduće generacije.

Studije o američkim Indijancima i Afroamerikancima su pokazala da generacijske traume kod američkih Indijanaca, koje su posledica istorijskih događaja poput prisilnog preselenja, genocida i kulturnog brisanja, mogu pridoneti visokim stopama mentalnih bolesti, alkoholizma i drugih zdravstvenih problema u današnjim zajednicama. Maria Yellow Horse Brave Heart, psiholog i stručnjak za kolektivnu i istorijsku traumu, proučavala je ovu pojavu kod američkih Indijanaca. Razvila je koncept “istorijske traume”, koji opisuje kumulativnu emocionalnu i psihološku ranu kroz generacije.

Istraživanja iz područja epigenetike, uključujući rad Yehude, pokazala su kako trauma može ostaviti trag na epigenetskom nivou. Jedno poznato istraživanje proučavalo je potomke trudnica koje su preživele Gladnu zimu 1944.–1945. u Holandiji. Rezultati su pokazali da je trauma izgladnelosti ostavila epigenetske promene na potomcima, utičući na njihovo zdravlje i metabolizam.

Studije o ratnim traumama na potomcima veterana Vijetnamskog rata, pokazala su slične obrasce transgeneracijskog prenosa traume. Deca preživelih ili veterana mogu pokazivati simptome posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) i drugih mentalnih problema, čak i ako sama nisu direktno iskusila rat.

Brojne studije o porodičnom nasilju i zlostavljanju u psihologiji i socijalnoj psihologiji pokazuju da se porodično nasilje i zlostavljanje mogu preneti s generacije na generaciju. Studije sugerišu da su deca koja odrastaju u nasilnim porodicama izložena većem riziku da u odrasloj dobi ponove iste obrasce ponašanja, osim ako ne dobiju adekvatnu podršku i terapiju.

Neurobiološka istraživanja su pružila uvide u generacijske traume. Na primer, promene u mozgu povezane s traumom mogu uticati na to kako roditelji odgovaraju na stres i regulišu emocije, što može oblikovati način na koji odgajaju djecu. Ovo može rezultovati prenosom disfunkcionalnih obrazaca ponašanja i emocionalne regulacije.

Generacijske traume danas su predmet istraživanja u različitim naučnim disciplinama, uključujući psihologiju, psihijatriju, socijalnu antropologiju, neuronauke i epigenetiku. Ovakva istraživanja otvaraju nove dimenzije u razumevanju kako sredinski faktori, uključujući traume, mogu imati dugoročne efekte na potomke. Iako je ovo relativno novo područje istraživanja, već postoje dokazi koji ukazuju na važnost razumevanja kako traume preživelih mogu oblikovati zdravlje i dobrobit budućih generacija.

Razumevanje i priznavanje prošlih trauma, te rad na emocionalnom isceljenju ključni su koraci u sprečavanju njihovog prenošenja na buduće generacije. Kroz snove mogu se primetiti pojave predaka koje mogu da pomognu u rasvetljavanju familijarnog nesvesnog. Iako su istraživanja o generacijskim traumama relativno nova, sve više se priznaje važnost prepoznavanja i rada na isceljenju trauma koje nisu samo individualne, već imaju i kolektivnu i međugeneracijsku dimenziju.

Baš kao i u romanu Sto godina samoće, sedam generacija prolazi kroz razne ljudske traume u okviru porodice i kroz ratove, političke nestabilnosti, diktaturu, ekspoataciju, kapitalizam koji iskorištava ljude i prirodne resurse.

Ovaj višeslojni roman govori o cikličnom ponavljanju tragedija kao obrazaca unutar porodice, jer likovi nisu sposobni da uče na greškama svojih predaka i tako su osuđeni da ponavljaju iste obrasce. Nedovoljna emotivna sazrelost članova porodice ogleda se u obrađivanju teme samoće, gde svaki lik na svoj način prolazi kroz emocionalnu otuđenost i nesposobnost povezivanja sa drugima.

Motiv incesta koji se pojavljuje govori nam o zatvorenom i samounštavajućem ponašanju koje se odigrava unutar porodice, kao nesposobnosti likova iz romana da se oslobode prošlosti. Emocije koje su zabranjene ipak nalaze svoj put da budu materijalizovane, kroz incestuozna ponašanja koja na kraju dovode do propadanja i zatvaraju porodično stablo.

Možda ne možemo da analiziramo sedam generacija unazad, ali svako od nas može da se bavi ovom temom kroz terapijski rad i razumevanje svog porodičnog i sredinskog konteksta, jer se tu svakako već nalaze brojni obrasci predaka, te tražiti kreativne načine kako ih transformisati u pravcu stvaranja i Ljubavi.

Kao što je i sama Ursula Iguaran, matrijarh porodice, koja je najduže živela i tako svedočila ponavljanjima porodice, u svojoj starost počela da primećuje, iznosi zaključak:” “Ovo već znam napamet” vikala je Ursula. “To je kao da se vreme okreće ukrug, i kao da smo se vratili na početak.””

Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.