IDEALIZACIJA: iluzorna stvarnost

Idealizacija u psihologiji je kognitivni proces kojim osoba precenjuje ili preterano pozitivno percipira neku drugu osobu, ideju, situaciju ili objekat, ignorišući njihove realne mane ili nedostatke. Ovaj mehanizam može biti deo odbrambenih mehanizama psihe kako bi se osoba zaštitila od emocionalne boli ili sukoba.

Deca često idealizuju roditelje iz nekoliko razloga. U ranim fazama života, roditelji su deci izvor sigurnosti i zaštite. Oni zadovoljavaju njihove osnovne potrebe, pružaju ljubav i emocionalnu podršku, pa deca vide roditelje kao svemoćne figure. Zatim, deca nemaju dovoljno životnog iskustva da bi mogla uočiti roditeljske nedostatke. Nemaju referentni okvir koji bi im omogućio da usporede svoje roditelje s drugim odraslim osobama. Takođe, duboka emocionalna povezanost s roditeljima često stvara osećaj da su oni nepogrešivi. Deca žele da veruju da su roditelji uvek u pravu i da im mogu verovati u svim situacijama. Deca prirodno traže uzore i često gledaju na roditelje kao na prve i najvažnije modele ponašanja. Žele da budu poput svojih roditelja i vide ih kao idealne figure na koje mogu da se oslone. Iz društvene uslovljenosti, odnosno kultura i društvo često promovišu ideju roditelja kao autoriteta i primarnih figura u životu deteta. Ovaj narativ može doprineti idealizaciji roditelja. S vremenom, kako deca rastu i postaju svesnija složenosti sveta, mogu početi da uočavaju roditeljske nesavršenosti i razvijati uravnoteženiji pogled na njih. Međutim ako je idealizacija roditelja i odnosa ostala do odraslog doba, tada to može da stvara probleme u drugim odnosima, jer se projektuju izvesna očekivanja, ali i da ograničava psiho-emotivni razvoj osobe.

Kako dolazi do idealizacije?

Psihološke potrebe: Idealizacija se često događa kada osoba traži sigurnost, ljubav ili potvrdu. Na primer, ako se neko oseća nesigurno ili nedovoljno voljeno, može idealizovati partnera kako bi održao iluziju savršene veze.

Zaštita: U nekim slučajevima, idealizacija je način na koji se osoba štiti od suočavanja s neugodnom stvarnošću. Ako je realnost previše bolna ili preteća, um može idealizovati situaciju kako bi se osoba osećala sigurnije.

Faza odnosa: U ranim fazama ljubavnog odnosa, idealizacija je česta. Partneri mogu gledati jedno drugo kroz “ružičaste naočare” i zanemarivati mane. Idealizacija često popušta kako se odnos razvija i kako ljudi bolje upoznaju jedno drugo.

Projekcija unutrašnjih potreba: Osoba može projektovati vlastite želje i ideale na drugu osobu, verujući da je ta osoba utelovljenje savršenstva ili da može zadovoljiti sve njene potrebe.

Idealizacija može biti deo normalnog ljudskog iskustva, ali kad je prekomerna ili dugotrajna, može dovesti do razočaranja i emocionalnih problema kad se stvarnost ne podudara s idealnom slikom.

Idealizacija može da proizvede potencijalne probleme, posebno kada realnost neminovno dođe u sukob s idealizovanom slikom koja se kreirala. Kada se očekivanja stvorena kroz idealizaciju ne ispune, osoba može da doživi razočaranje, osećaj izdaje ili frustraciju. To se često događa u vezama kada jedna strana idealizuje partnera i onda se suoči s njihovim manama.

U slučajevima kada jedna osoba idealizuje drugu, to može dovesti do neravnoteže u odnosu, gde idealizovana osoba oseća pritisak da zadovolji nerealna očekivanja, dok druga osoba može postati zavisna o toj iluziji. Tako teret idealizacije može da odvede do gubitka identiteta. Osoba može da izgubi osećaj autentičnosti, osećajući da mora da ispuni sliku koju je druga osoba stvorila o njoj.

Ako osoba ima tendenciju da odbija da se suoči sa stvarnošću, idealizacija može biti način bežanja od stvarnosti ili teških situacija. Umesto da se problemi rešavaju, stvaraju se iluzije koje privremeno pružaju utehu, ali dugoročno mogu dovesti do veće boli ili problema. Kada se realnost ne podudara s idealizacijom, osoba tada može da oseti snažne emocionalne reakcije, od tuge do ljutnje, jer se suočava s gubitkom savršene slike koju je stvorila. Ukratko, idealizacija može da sluti na buduće izazove i poteškoće u prihvatanju stvarnosti onakve kakva jeste, što može da ima emocionalne i psihološke posledice.

Rad na umanjenju idealizacije zahteva svesnost, samorefleksiju i rad na emocionalnom balansu. Evo nekoliko načina koji mogu da pomognu:

Razvijanje svesnosti: Prvi korak je prepoznati kada se događa. Pokušajte prepoznati trenutke kada preterano pozitivno gledate na nekoga ili nešto. Postavite pitanja poput: “Je li ova osoba ili situacija zaista tako savršena, ili možda zanemarujem neke mane?”

Realistična očekivanja: Radite na tome da razvijete realističniji pogled na ljude i situacije. Svako ima svoje prednosti i mane, i nijedna situacija nije savršena. Pokušajte sagledati obe strane, pozitivne i negativne, kako biste izbegli stvaranje iskrivljene slike.

Rad na samopouzdanju i emocionalna stabilnost: Često idealizacija proizlazi iz unutrašnje nesigurnosti ili potrebe za potvrdom. Radite na jačanju vlastitog samopouzdanja, kako biste manje zavisili o spoljašnjim izvorima potvrda.

Prihvatanje nesavršenosti: Naučite prihvatati nesavršenosti u sebi i drugima. Svet nije crno-beo; ljudi i situacije su složeni i često sadrže i dobre i loše aspekte. Prihvatanje te složenosti može vam pomoći da izbegnete idealizaciju.

Samorefleksija: Redovno preispitujte svoja uverenja i osećanja. Zapitajte se zašto idealizujete određenu osobu ili situaciju. Koje emocionalne potrebe pokušavate da ispunite tom idealizacijom?

Umanjenje idealizacije je moguće, samo traži od nas vežbu i strpljenje, ali s vremenom možete razviti zdraviji i uravnoteženiji način gledanja na ljude i situacije.

Zakazivanje online psihološkog savetovanja na: vanja4clients@yahoo.com.