Jedan od preduslova za kvalitetan odnos je komunikacija. Ona se sastoji iz govora i slušanja, jedno bez drugog ne idu. Naučiti da slušamo jednako je važno koliko i da naučimo kako da se sa poštovanjem i ljubavlju obraćamo drugome. Učiti se dijalogu i poštovanju sagovornika nije tako jednostavno kako se čini. Postoje oni koji vole da dominiraju u komunikaciji, da budu u pravu, da se razmeću pameću, znanjem, daju savete. Ozbiljno kršenje naše ljudskosti kroz vreme u komunikaciji zovemo verbalno zlostavljanje: vređanje, nazivanje pogrdnim imenima, vikanje, pretnje, omalovažavanje, isključivanje iz razgovora i drugo.
Kompleksnost slušanja se ogleda u tome da nas naše predodžbe, skakanja na zaključak, projekcije i druge distorzije ometaju da zaista čujemo šta drugi govori. Naučiti slušati drugog je ozbiljan zadatak. Isprazniti svoj um i biti prisutan u komunikaciji bi bio ideal stvarnog slušanja. Tada više ne sudimo, ne ograničavamo, ne zaključujemo. Slušamo kroz srce.
Za stvarnu komunikaciju potrebna je prisutnost u sadašnjosti. Gledati drugog, opažati neverbalnu komunikaciju, odgovarati iz prisutnosti. Ovo poslednje se odnosi na praćenje toka razgovora. Često se dešava da ljudi samo čekaju svoj red da govore, svoje unapred smišljene odgovore, agrumente, dokaze. Kao da su na sudu, pa se brane, ili kao da im je važno samo da pričaju, bez svesnosti o tome šta drugi govori.
Mi smo u svakom momentu izloženi raznim zvukovima. Poznata je i adaptacija na određene zvuke, ukoliko su repetitivni, često prisutni. Mi smo doslovno u stanju da isključimo deo svoje spoljašnje okoline. Nažalost, na taj način često isključujemo i druge, a i sebe. Odvajamo se od svog unutrašnjeg sveta.
Kako da vežbamo slušanje? To bi značilo vežbati da osluškujemo sebe. Slušamo šta se unutar nas dešava. Možemo započeti tako što ćemo prvo da osluškujemo sve zvuke koji dolaze spolja. Ljude, automobile, avion koji proleće, ptice, mačke, vetar koji duva, lišće koje se pomera, pokušavamo da uhvatimo što više zvukova… Potom, usmeravamo se na osluškivanje svog disanja, otkucaje srca, svog stomaka, da bismo prešli na osluškivanje svojih misli. Šta je to što govorimo sebi. Zamislite kao krug koji se smanjuje, tj. sužavate ga spolja ka unutra, a onda proširujete unutar sebe. Uporedo, trudimo se da ne donosimo zaključke, cilj je slušanje – ništa više. Tišina nastaje kao unutrašnja praznina. Kao i sve, vežbom postajemo sve bolji i bolji.
Razumeti sebe, znači bolje razumeti i drugog čoveka. Kako se ponašamo prema sebi, tako ćemo i prema drugima. Ako ne pokušavamo da shvatimo sebe, nećemo shvatati značaj, prepreke, sve poteškoće na tom putu, pa možemo da verujemo kako znamo kako je drugima, a da su to zapravo samo neki naši unutrašnji konflikti. U drugog ćemo projektovati, imaćemo poteškoća da vidimo stvarnog čoveka. Što smo više u kontaktu sa sobom, i druge ćemo moći bolje da razumemo. Ne uvek, ne sve, zato ostaviti prostora da drugi ima iskustvo koje mi ne razumemo, daje jednako prostora da bez obzira na razlike, kontakt ne mora biti prekinut.
U komunikaciju unosimo emocije, pa je i emocionalna pismenost važna kako bismo mogli što bolje da preciziramo, objasnimo svoja osećanja, raspoloženja, kako određena ponašanja čine da se osećamo. Emocionalna pismenost i emocionalni kontakt traži razmenu u kojoj se o njima ne sudi. Ne namećemo, ne dodajemo i ne oduzimamo drugom; ne uskačemo da nekog spasavamo iz njegovog emotivnog sveta. Dopuštamo međusobno da one budu propuštene, viđene i uvažene.
Komunikacija je jedan od naših najvažnijih aspekata, jer ona je ta koja nas spaja sa svetom i drugima, putem nje ostvarujemo kontakt. Mnogi odnosi propadnu, ne ni toliko što nije bilo kompatibilnosti, nego zato što je komunikacija bila loša. Govor je jednodimenzionalan. Čoveku je još uvek potrebno mnogo reči da izgovori kako bi sebe iskomunicirao. Dok neka iskustva gotovo da je nemoguće objasniti, ili je dovoljno tek nekoliko reči ukoliko i drugi ima slično iskustvo. Postoje razni načini komunikacije. Nekad je zagrljaj kao telesna komunikacija, kao telesni kontakt potrebniji od verbalne komunikacije ili pogled kroz davanje svesne pažnje.
Svaka veština, pa i ova, zahteva vreme, posvećenost, učenje i provežbavanje. Proširivanje znanja i vežbanja komunikacije umnogome smanjuje osećaj usamljenosti, jer ona proističe iz lošeg kontakta sa sobom i drugima. A ni od čega nismo odvojeni, samo je potrebno naučiti kako da stupimo u kontakt. Nekad nam je potrebnije društvo drugog čoveka, nekada smo potrebniji sami sebi, nekad je to priroda – a u suštini sve je celina.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment