Svetom se prostire epidemija usamljenosti iako planeta Zemlja nikad nije bila naseljenija. Kako se ova nelogičnost može tumačiti? Odsustvo suštinskog povezivanja, zamenila su brza, površna poznanstva, laka rešenja, izbegavanja. Bitnije je kako nešto izgleda nego kakvog je kvaliteta.
Sve češće ljud govore kako žele da pronađu nekog ko će ih čuti i videti. Na prvi pogled reklo bi se da se shvatila suštna ljubavi, da nas neko vidi onakve kakvi jesmo i čuje ono što govorimo iz svoje nutrine, te prihvata nas sa svim tim što vidi. Međutim, u nastavku se takođe čuje kako se zapravo i dalje podleže materijalnom pristupu ljubavi. Kada se i dobije željena pažnja ona prestaje da se ceni i kriterijumi se vraćaju na materijalni aspekt, ko je kome koliko dao novca, podrške, vremena, snage… Bilo čega. Ljubav počne da se pretvara u trgovinu. Novac je danas bog i merilo lične i međuljudske relacije. Kroz skupe poklone definiše se veličina i količina ljubavi. Narcisoidna ljubav koja uvek meri, nebitno da li se odnosi na davanje ili dobijanje.
Danas ljudi svoju unutrašnju prazninu leče kupovinom, dakle na jedan materijalistički način koji instant podigne raspoloženje, ali ne popuni prazninu. Osećaj praznine je nevoljeni deo, stoga treba ga ispuniti ljubavlju, a ne stvarima koje nam u konačnici zatrpavaju prostor i postaju preslika skupljanja nebitnog, dok ona suština ostaje u nekom zabačenom kutku našeg bića. Praznine se leče i raznim zavisnostima. Beži se od emocionalnog aspekta, podleže se neurozama koje diktiraju svakodnevnice.
Dobro je zapitati se da li ono što tražim mogu i sam/a da pružim, jer odnosi nisu jednosmerne ulice, gde se samo daje ili samo uzima.
Ljubav jeste davanje, pa oni malo osećajniji misle kako vole nekog ukoliko samo daju. Poistovećuju ljubav sa žrtvovanjem, ili se rukovode uverenjem da će se partner promeniti, a ono što im promiče je odsustvo lične vrednosti ili želja da se drugi menja. Tako se stvara narcizam, jer na taj način stvaraju sliku o sebi da su oni ti koji vole, ali su žrtve drugih koji ne umeju da vole njih i vole nekog ko nije spreman da se menja radi ljubavi. Ljubav prihvata, ona ne menja.
Ljubav nije samo znati kako da se ona pruži, ona je shvatanje da je treba znati i dobiti od drugog tj ne uskraćivati drugog da doživi sebe kroz davanje. Ako dajemo, a ne želimo, odnosno ne proizilazi iz autentične potrebe, nismo dali ljubav, ako je otimamo, zahtevamo, opet nismo primili ljubav.
Nakon faze zaljubljenosti, kada se razočaramo u osobu preko puta sebe, jer nije ispunila očekivanja koje smo imali vezano za nju, kada projekcija svoje nezadovoljene nutrine biva osujećena, tada donosimo odluku o odnosu. Odlučujemo hoćemo li da volimo stvarnog čoveka/ženu ili ćemo krenuti u dalju potragu.
Drugi su naša refleksija, što smo neintegrisaniji, u drugima ćemo videti svoje nerazvijene, infantilne delove. Tako drugi naizgled deluju kao da su totalno drugačiji od nas, dok je zapravo to često naša projekcija, preslika nekog našeg dela kojeg nismo u stanju da sagledamo. Npr. jedan partner ima depresivniji pristup životu, dok drugi, čini se, kao da je maničniji u pogledu na svet, ono što je potrebno da se sagleda jeste da nijedna strana nije spremna da prihvati da sagleda život kakav jeste, da se u konačnici nalazi isti strah od neproživljenog života, jedan ide u nemotivisanost, drugi u hipermotivisanost. Iako ovakav par može neko vreme dobro da funkcioniše, naizgled se dopunjavaju, ako se strah ne osvesti on će se sve više pojavljivati u odnosu.
Odluka da se krene putem ljubavi znači doneti odluku da ćemo se aktivno baviti odnosom, sobom u njemu i partnerom. Da ćemo želeti da razumemo drugu stranu, prirodu, karakter, iskustva – sve ono što je čini takvom kakvom jeste. Ljubav je razumevanje iz kog proizilazi prihvatanje. Ono što ne razumemo ne možemo da prihvatimo. Tako i delove sebe koje ne razumemo mi se trudimo da odbacimo, negiramo, zanemarimo.
Zato je komunikacija i direktan dijalog važan. Ne samo u odnosu, nego i u pristupu ka sebi. Što smo spremniji da stupimo u direktniji, otvoreniji, iskreniji dijalog sa sobom, to ćemo biti sposobniji isto da pružimo unutar odnosa sa drugom osobom.
Svi smo mi ovde da bismo učili o životu kroz sebe, a onaj preko puta nas reflektovaće nešto iz naše nutrine. Stoga, razumevanje drugoga vodi i ka razumevanju sebe.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment