Zdrava briga je adekvatna, korisna i ona se javlja onda kada mi predviđamo neku realnu opasnost. Ona nas tada motiviše da preduzmemo konkretne mere/akcije kako bi rešili problem ili umanjili, odložili negativan ishod. Mi se tada misaono aktiviramo oko rešavanja problema, razmatrajući opcije koje nam trenutno stoje na raspolaganju, a koje možemo da sprovedemo u delo. Znači, adekvatna briga bi podrazumevala: postojanje objektivnog razloga za brigu, mogućnost da nešto učinimo povodom toga i planiranje konkretnih akcija ili rad na prevenciji.
„Zabrinutost je kao stolica za ljuljanje. Daje ti zanimaciju, imaš osećaj da nešto radiš, ali te nigde ne vodi.“ – nepoznat autor
Preterana briga je hronična misaona aktivnost, karakteristična za anksiozna stanja i javlja se kod anksioznih poremećaja. Za razliku od zdrave brige, ona nije korisna, a ni funkcionalna, jer osoba brine o mogućim, ali od realnosti vrlo udaljenim opasnostima. Takva briga često pasivizira osobu, ne motiviše na konkretnu akciju koja vodi u rešavanje problema, jer je osoba preplavljenja raznim negativnim misaonim scenarijima tj. šta sve to može da pođe po zlu. Misli koje su konstantno usmerene na katastrofične scenarije energetski iscrpljuju i onemogućavaju da osoba nesmetano funkcioniše.
Osobe koje imaju slabiju toleranciju na neizvesnost tj. osobe kojima je neprihvatljivo da se javi neki negativan, nepredviđen događaj čak i ako za to postoji mala verovatnoća, biće sklonije da se susretnu sa ovim psihološkim problemom. Može biti prisutno i uverenje da za svaki problem postoji rešenje, te osoba pokušava da iznađe rešenja koja objektivno ne zavise od nje, ne prihvatajući da stvari nisu u njenoj moći. U okviru preterane brige često se javlja tzv. magijsko mišljenje odnosno osoba veruje da će time što preterano brine sprečiti da se loše stvari dogode. Dakle, njena funkcija je u cilju kontrole.
Preterana briga i ruminacija misli, narušava svakodnevno funkcionisanje, otežava i remeti komunikaciju sa bliskim ljudima, otežava obavljanje poslova, dovodi osobu do iscrpljenosti, osećaja depresivnosti, jer ima osećaj da ne može da izađe iz začaranog kruga konstantne brige (osoba počne da brine što toliko brine). Preterana briga ne prolazi sama od sebe, a često je praćena i mišićnom tenzijom, problemima sa spavanjem i koncentracijom (usmerenost misli na brige nam onemogućava da zaspimo, niti da se koncentrišemo na posao).
Intervencije okoline i saveti poput „samo se opusti, ne brini“, „zašto toliko brineš kad nema potrebe/razloga“ ne samo da ne pomažu, nego i odmažu. Osoba ne oseća podršku od strane svog okruženja, niti ima osećaj da je neko razume. Na ovaj način osobi se šalje poruka da prestane da brine, a svaki pokušaj potiskivanja dovodi do kontra efekta, te pojačane težnje da se još više brine.
Misli su deo nas i njima možemo da upravljamo.
Jedna od tehnika upravljanja svojim brigama izgleda ovako. Odredite sat vremena dnevno koje će vam biti rezervisano isključivo za brigu. Na primer, između 9-10 ujutro je moje vreme za brigu, tada mogu da brinem o čemu god hoću. Kada se jave brige van vašeg vremena za brigu, samo ih konstatujte i odložite za vreme koje ste predvideli kao „Moje vreme kada brinem“.
*Tekst je objavljen u Plezir magazin-u.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment