Praznici se često doživljavaju kao svetla tačka u godini, vreme kada bi život trebao da se smiri i kada bismo, bar nakratko, trebali da osetimo olakšanje. Ipak, kod mnogih ljudi upravo tada dolazi do pojačanog osećaja iscrpljenosti, unutrašnje napetosti i emocionalnog zamora. Praznični umor je često logična posledica više psiholoških procesa koji se istovremeno aktiviraju.
Donošenje odluka je deo našeg svakodnevnog života. Pa opet, dešava se da neke odluke lako donosimo, a neke nam predstavljaju pravi izazov. Razvojno gledano, što bolje možemo da podnosimo ambivalenciju, to će nam odlučivanje lakše pasti.
Balansirana osoba razmišlja o svojim i tuđim potrebama. Centrirana je u svom biću i u svojoj istini. U stanju je da drži unutar sebe dobre namere i ka sebi i ka drugome. No, konstantno biti dobro balansiran je ideal, stoga predstavlja samo smer. Ali, ako se ovo postiže većinu vremena, može se reći da postoji emocionalna otvorenost, stabilnost i zrelost. Ipak, često osciliramo i krećemo se po kontinuumu. Nekad smo dobro balansirani, nekad nam to manje polazi za rukom. Ponekad odemo previše u sebe, insistiramo na svojim potrebama, ili smo okrenuti ka drugima, a na sebe zaboravimo.
Dok odrastamo mi prolazimo kroz razne razvojne faze iz kojih učimo razne razvojne lekcije. Sve te razvojne faze imaju za zadatak da ovladamo nekom od emocija i naučimo da se nosimo sa njom. Preciznije, da ovladamo nekom sposobnošću, na primer, kako da umirimo sebe, kako da mentalizujemo ono što je u nama i drugima, da celovito vidimo druge, da bismo mogli da podnosimo ambivalenciju, da se nosimo sa frustracijom, da možemo uspešno da nosimo svoju autonomiju, a da ostanemo bliski sa drugima, da je u nama zdrava inicijativa i volja.
Sanovnici se ne koriste u ozbiljnom, psihološkom tumačenju snova zato što njihov pristup nema dodirnih tačaka sa načinom na koji psiha stvarno funkcioniše. Sanovnici pretpostavljaju da isti simbol znači isto za sve. Na primer, sanovniku simbol zmije znači neprijatelj, voda znači suze, itd. Ali, u stvarnosti nekome je zmija trauma, nekome je duhovni simbol, nekome je možda kućni ljubimac.
Reč narcizam u današnjem konteksu, zbog nestručnog korišćenja, ostala je na nivou opisa isključivo patologije. Kako je u psihologiji mnogo toga na kontinuumu tako i narcizam se kreće od zdravog ka patološkom, odnosno narcistički poremećaja ličnosti. U samoj psihologiji promenu u posmatranju narcizma, uvodi Heinz Kohut i tu nastaje njegov najveći doprinos psihologiji, razumevanju narcizma i emocionalnog razvoja.
Tolerancija na frustraciju je jedna od razvojnih faza u kojoj se učimo da podnosimo životna osujećenja želja i potreba, učimo se strpljenu, da tolerišemo, podnosimo, da ne stavljamo zahteve na druge i sebe. Koliko uspešno se ova faza prošla, pokazaće najbolje kasnije životne situacije i kako se osoba nosi sa izvesnim izazovima sa drugim ljudima, u poslu, u ophođenju prema sebi i drugim ljudima. Postoje ljudi koji teže podnose rivalitet i plaše se degradiranja sopstvene “muškosti” ili “ženskosti”. Raskidi i razvodi, generalno prekidi odnosa, za njih predstavljaju velike okidače. Ostavljanje za njih dolazi iz mesta polne sujete. Vrlo često se rukovode rečenicom “Moj/a ili ničiji/a.”
Najvažniji rad kojim se bavimo tokom života je onaj unutar nas. Spoljašnja dešavanja su prilike da vidimo svoju unutrašnjost kroz njih. Posmatranje svog odnosa sa onim spolja, ulazeći u analizu interakcije, mi uočavamo obrazce, svoje okidače, nedostatak određenih kompetencija i veština, ali, naravno i svojih darova, talenata, šta je to što možemo drugima da damo. Ispod svega toga je priča o našem emotivnom odgovoru na svet oko nas. Sama misao je neutralna. Ona postaje način na koji posmatramo svet, onda kada se upari sa emocijom. Kada opsesivno razmišljamo, a ne nalazimo rešenje, ono što nedostaje jeste pogled u emotivno polje. Ispod opsesije krije se osećanje koje se ne prepoznaje. A ono opet ukazuje šta nam je zapravo potrebno, odnosno šta nam je činiti.
Često se nađemo zarobljeni u mislima kroz analizu, planove, sumnje, unutrašnje dijaloge. Toliko vremena provodimo „u glavi“ da ponekad i ne primetimo koliko smo daleko od svog srca. Ipak, ta udaljenost nije slučajna. Zašto su neki ljudi više u glavi nego u srcu? Um često postaje sklonište. Kada su rana iskustva bila zbunjujuća, preplavljujuća ili... Continue Reading →
Ne više tako često, ali i dalje se susretnem sa pitanjem: “Zar svi naši problemi vuku korene iz detinjstva?” Pa manje više da, ali ne samo problemi, nego i razne privilegije, talenti, veštine, koješta drugo što nas je oblikovalo. Uostalom, iz nekih ranih povreda, pa i trauma ljudi odaberu kasnije profesije, požele dublje da razumeju... Continue Reading →
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 