Za bilo koji vid terapijskog rada emocionalna pismenost je bitna. Sama terapija često služi da bi se osoba emocionalno opismenila i povezala sa svojim emocionalnim unutrašnjim sadržajem. Razumeti emocije, čemu nam služe, znati da imenujemo kako se osećamo u datom trenutku ili u određenom prošlom vremenskom periodu, kako da ih tumačimo i, u konačnici, kako da ih transformišemo za lično i kolektivno dobro – sve su to važni elementi koji nas vode ka našem unutrašnjem emotivnom, a onda i psihološkom i duhovnom sazrevanju.
Što bolje razumemo svoje emocije, bolje možemo da razumemo emocije drugih. Osoba koja ulaže u spoznavanje sebe, sposobnija je da se poveže i ulaže u odnose sa drugima.
Svaka emocija koja nije podržana da bude ispoljena, biće potisnuta, deformisana i kao takva, osoba je neće jasno videti, završiće u nesvesnom, u tami. Kada se takva emocija dopusti, tek tada može da se sagleda, da se krene u njeno posmatranje i traži način da se adekvatno upotrebi.
Nema emocije koja nije ljudska, svako od nas je osetio ugriz neprijatnih emocija. Emotivno pismena osoba znaće kako da ih iskoristi, a ako se negiraju, one nas truju, čine bolesnima, onemogućavaju zdrave međuljudske odnose. Mnoge su danas društveno neprihvatljive, kao što su zavist ili ljubomora. To što mi ne priznajemo neku emociju, ne umanjuje njeno postojanje.
U nastavku ću objasniti zavist u osnovnim crtama.
Zavist se pojavljuje kada osoba procenjuje da druga strana poseduje neku vrednost za koju smatra da ju je dobila nezasluženo, a sama smatra da na to polaže pravo. U osnovi zavisti nalazi se neostvarena želja ka materijalnom, ka nekom statusu/ulozi ili nekoj sposobnosti, u kojoj druga osoba uživa. Ako se još dublje zagledamo, zavist usmerena ka nekome govori o takmičenju i upoređivanju sa drugim.
Kada se potiskuje, ona može da vodi u projektivnu zavist, odnosno da osoba veruje kako joj drugi ljudi zavide.
Ako zavist nije razrešena unutar osobe ona može da postane destruktivna tj. da se uništava, poništava, umanjuje ili otima tuđe. Da bi ova emocija postala konstruktivna, potrebno je pozabaviti se svojom željom, osvestiti je, prebaciti je u motivaciju ka vlastitoj želji, bez ulaženja u destrukciju i omalovažavanje onog drugog. Tada zavist vodi ka stvaranju i izlaženju iz vlastite inferiornosti.
Međutim, drugi važan deo ove priče jeste sama želja. Mnoge želje koje imamo nisu suštinski, autentično naše. Neostvarene želje predaka, roditelja, mogu da se nasleđuju. Možemo da imamo želje društva, a da one nisu u samoj biti naše. Tako, zavist, kao emocija, može da se prenosi i generacijski ne razrešava. Zbog toga, preispitivanje želja je od ključnog značaja.
Dakle, pitamo se: „Da li to što mislim da želim je istinski moja želja ili je deo kolektiva, porodice u kojoj sam stasavao/la?”
Odgovor na ovo pitanje nije jednostavno, jer ponekad odustajanjem od određenih nametnutih želja, znači i odabir života koji može značajno da se razlikuje od života kakav drugi (društvo, porodica) očekuju. Osoba može da uvidi da ima problem da se zauzme za svoje istinske želje, jer će možda na taj način prestati da bude deo jedne strukture kojoj trenutno pripada. Postoje ljudi koji su toliko uslovljeni da vode porodične priče, imaju jake zabrane na vlastite želje, da je potrebno vreme kako bi došli u kontakt sa njima i dopustili sebi da ih otkriju. (Dok, postoje oni drugi, koji su toliko odlučni da krenu nekim drugim putem od onog što im se nameće, da zapravo neke istinske želje žrtvuju.)
Ipak, kada se preispita želja, ako se shvati da nije autentična, uglavnom sama emocija nestaje, jer je svoju funkciju odradila. Ako se shvati da je želja autentična, tada ju je potrebno preusmeriti u zdrav motiv.
Ponekad želja može da bude neostvariva, ili bar ne u obliku u kom se želi. Ovde je bitno pozabaviti se zašto se želelo nešto što predstavlja neki oblik sabotaže i/ili fantazije, šta one uključuju, nose li poruku koje otkrivaju zabrane, uslovljavanja, pogrešne percepcije. Prihvatanje njene neostvarivosti, vodi osobu ka samoprihvatanju, prihvatanju stvarnosti i/ili vlastitih ograničenja. U tom slučaju, osoba treba da se usmeri na one ostvarive želje, koje možda jednako ostaju u nekom zapećku; graditi život bez upoređivanja kroz osluškivanje vlastitog unutrašnjeg glasa je svakako zadatak svakog od nas.
Ako postoje stvarne okolnosti za ostvarenje želje, onda se nadalje pravi plan akcije koji će voditi ka ispunjenju bez ugrožavanja drugih.
Želje su deo naše čulne stvarnosti i taj deo je potrebno živeti, dok se uporedo spoznaju i druge dimenzije stvarnosti. Ako se samo jure želje, bez svesti i o drugim aspektima, stvara se nezajažljivo vijanje zadovoljstva; dok, ako se odbacuju, vode u neproživljen život.
Nijednu emociju ne odbacujemo, svaka nas vodi ka ispunjenijem i autentičnijem životu, ako naučimo kako da razumemo njihove poruke, što traži našu pažnju, posvećenost i bavljenje nutrinom. Bez toga nema smislenog života.
Tekst pisala: Vanja Orlović, MA psiholog
Ukoliko želite da zakažete online psihološko savetovanje, možete mi pisati: vanja4clients@yahoo.com.
Priključite se mojoj Facebook stranici ili Instagram profilu.
Dobro došli.
Psiholog Vanja Orlović • Psihološko savetovanje 
Leave a comment